Šećera i vode – život u Prihvatilištu za odrasla i stara lica

Pre petnaest meseci, kada je proglašena pandemija koronavirusa, mnogi od nas prisetili su se beskućnika i beskućnica i shvatili da mere samoizolacije i policijski čas po njih imaju potpuno drugačije posledice. Uprkos obećanjima da će im biti pružena zaštita od koronavirusa, neki od njih tokom policijskog časa bili su kažnjavani u prekršajnim postupcima jer nisu boravili u kućama koje nemaju, a Prihvatilište za odrasla i stara lica u Beogradu – jedina ustanova koja se bavi prihvatom i zaštitom beskućnika i beskućnica – zatvorilo im je svoja vrata. Tako je stalna kriza u kojoj se ovi ljudi nalaze postala još vidljivija, a javnost se posebno zainteresovala za probleme beskućnika i beskućnica usled reakcija aktivističkih grupa, organizacija za zaštitu ljudskih prava i pojedinaca koji pomažu ovu potpuno zanemarenu populaciju.

U novoj epizodi podkasta Inicijative A 11 razgovaramo sa Milanom, jednim od stotina, ako ne i hiljada beskućnika u Beogradu, koji sa nama deli iskustva o sistemu socijalne zaštite iznutra. Sa njim smo razgovarali kako izgleda život u Prihvatilištu za odrasla i stara lica u koje je uspeo da se smesti krajem prošle godine, kada je posle sedam meseci potpune blokade ova institucija pod pritiskom javnosti konačno otvorila vrata.

Nakon toga, gradske vlasti privremeno su povećale kapacitete Prihvatilišta, ali se na dugoročnom planu ništa ne menja, a problem beskućništva iskrsava u javnosti od zime do zime.

Kako izgleda izolacioni blok u Prihvatilištu, da li se u njemu sme otvarati prozor, zbog čega policija dolazi da rešava problem izazvan time što korisnici ne mogu da dobiju čašu mlake vode i kašiku šećera, kako izgleda život sa sedam dinara u džepu i kako se nositi sa svim tim?

Pripremili: Danilo Ćurčić i Nađa Marković